Seobe II

Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porođaja, koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema! Seobe (1929) istovremeno predstavljaju porodični roman tri lika i nacionalni roman o Srbima u Habzburškoj monarhiji u vreme Marije Terezije. Poetičnim pripovedanjem bez premca u srpskoj prozi priča o sudbinama srpskog oficira Vuka Isakoviča, njegove žene i njegovog puka tokom vojnog pohoda 1744. godine razgranava se u povest o opštoj tragediji nepripadanja, o lutanju, potrazi za smislom i snovima o utočištu. Odmah po objavljivanju roman dobija nagradu SANU, a tokom decenija postaje jedno od temeljnih dela u svakoj kućnoj biblioteci. Doživeo je brojna strana izdanja, a u Francuskoj je proglašen za inostrani roman godine. Druga knjiga Seoba (1962) posvećena je seobi Srba iz Austrije u Rusiju 1752. godine. Kroz priču o oficirima Pavlu Isakoviču i njegovoj braći koji nastoje da se ukorene u novoj domovini uobličena je veličanstveno razuđena slika neostvarivosti sna o utočištu. U preplitanju živopisnih likova, prizora i događaja i smenjivanju ironičnih, tragičnih, i grotesknih perspektiva ispisuju se najoriginalnije stranice u srpskoj pripovednoj književnosti. „Ogromna istorijska freska u kojoj se pojedinačne sudbine uzdižu iznad kolektivnog života jednog naroda, epska poema u kojoj se smenjuju avantura i tragedija, pesma ljubavi upućena zemlji i mrtvima – Seobe su sve to istovremeno. Drugim rečima, to je izvanredno delo koje je u svojoj neaktuelnosti izuzetno aktuelno. “ Le Figaro, Pariz „Najveće delo srpske proze koje se u celini može meriti sa najvećim delima svetske literature.“ Nikola Milošević „Poput Tolstoja, Crnjanski ume da spoji individualnu sudbinu i mahnitanje istorije. Knjiga u kojoj nema nijedne rečenice koja ne očarava svojom tamnom, svetlucavom lepotom.“ La Quinzaine Littéraire, Pariz